Нико од нас није радио на исти начин првог дана у школи, односно као почетник, и данас, са вишегодишњим искуством иза себе. У мом случају, тај први дан у школи био је пре четири године када сам одмах почела да радим у својој струци. И баш прве три године сам радила са ученицима основне школе, па сам их напустила и почела да радим са средњошколцима – жеља ми се испунила.
Током студија смо полагали много испита, али на неке ствари нас нису припремили наши професори. Било је тешкоћа са попуњавањем педагошке документације, израдом планова рада и неочекиваним ситуацијама у учионици. На срећу, искусније колегинице и колеге су увек притекле у помоћ.
Наш посао је такав да завршетком факултета нисмо завршили учење. Учимо и усавршаваћемо се целог живота. Учимо од колега, од деце, са телевизије и интернета. Ја не учим због бодова које треба да сакупим, иако још увек немам лиценцу. Учим због себе и знања које треба да пренесем деци.
Временом се мој начин рада мења и још увек ће се мењати. Стицањем искуства кроз рад са децом у учионици, сазнањима стеченим на разним семинарима, али и самообразовањем, формирала сам начин рада у којем се зна шта је чија улога у учионици. Код мене влада пријатна радна атмосфера, јер чак и када „озбиљно“ радимо, кроз све садржаје провлачим хумор. Кроз тај начин рада ученици нису робови учења, већ деца која су заинтересована да стекну нова знања.
Настојим да искористим предзнања ученика и да на томе планирам начин рада. Генерације деце која долазе нису исте као када сам ја ишла у школу.То су сада информатичка деца. Више ни телевизија није њихова главна занимација, већ рачунари, таблети, паметни телефони... Преко њих стичу сазнања, а у школи их покушавамо заинтересовати зеленом и белом таблом тј. кредом и маркерима. То тешко иде. Због тога настојим да у свој рад што више укључим технологију блиску ученицима. Многе наставне јединице обрађујем или утврђујем преко PowerPoint презентација,користећи рачунар и видео бим пројектор, али како ја радим у једној од угледних школа у Србији, моја школа има интерактивну таблу коју користим.
У раду ми је циљ да деца заволе школу и учење, а да знања која стекну не забораве, већ примене у различитим животним ситуацијама. Циљ ми је да ме не памте по строгоћи, већ по осмеху и заједничким догодовштинама у учионици и ван ње. Да бих то постигла, ученицима посвећујем доста времена у слободним активностима и додатном раду. Наравно, излети, екскурзије су најбољи начин да се наставник и ученици упознају у једном другом светлу. Кроз такво дружење се ствара посебна, незаборавна веза између наставника и деце.
Не мислим да сам најбољи наставник, али свакако не спадам у оне просветне раднике који не воле свој посао и одлазе из школе брзином светлости чим заврше последњи час. У раду сам одговорна, педантна и прецизна. Ово је позив који сам изабрала, и он није лак, а ја га радим најбоље што умем.
Радица Милетић, мастер математичар
Током студија смо полагали много испита, али на неке ствари нас нису припремили наши професори. Било је тешкоћа са попуњавањем педагошке документације, израдом планова рада и неочекиваним ситуацијама у учионици. На срећу, искусније колегинице и колеге су увек притекле у помоћ.
Наш посао је такав да завршетком факултета нисмо завршили учење. Учимо и усавршаваћемо се целог живота. Учимо од колега, од деце, са телевизије и интернета. Ја не учим због бодова које треба да сакупим, иако још увек немам лиценцу. Учим због себе и знања које треба да пренесем деци.
Временом се мој начин рада мења и још увек ће се мењати. Стицањем искуства кроз рад са децом у учионици, сазнањима стеченим на разним семинарима, али и самообразовањем, формирала сам начин рада у којем се зна шта је чија улога у учионици. Код мене влада пријатна радна атмосфера, јер чак и када „озбиљно“ радимо, кроз све садржаје провлачим хумор. Кроз тај начин рада ученици нису робови учења, већ деца која су заинтересована да стекну нова знања.
Настојим да искористим предзнања ученика и да на томе планирам начин рада. Генерације деце која долазе нису исте као када сам ја ишла у школу.То су сада информатичка деца. Више ни телевизија није њихова главна занимација, већ рачунари, таблети, паметни телефони... Преко њих стичу сазнања, а у школи их покушавамо заинтересовати зеленом и белом таблом тј. кредом и маркерима. То тешко иде. Због тога настојим да у свој рад што више укључим технологију блиску ученицима. Многе наставне јединице обрађујем или утврђујем преко PowerPoint презентација,користећи рачунар и видео бим пројектор, али како ја радим у једној од угледних школа у Србији, моја школа има интерактивну таблу коју користим.
У раду ми је циљ да деца заволе школу и учење, а да знања која стекну не забораве, већ примене у различитим животним ситуацијама. Циљ ми је да ме не памте по строгоћи, већ по осмеху и заједничким догодовштинама у учионици и ван ње. Да бих то постигла, ученицима посвећујем доста времена у слободним активностима и додатном раду. Наравно, излети, екскурзије су најбољи начин да се наставник и ученици упознају у једном другом светлу. Кроз такво дружење се ствара посебна, незаборавна веза између наставника и деце.
Не мислим да сам најбољи наставник, али свакако не спадам у оне просветне раднике који не воле свој посао и одлазе из школе брзином светлости чим заврше последњи час. У раду сам одговорна, педантна и прецизна. Ово је позив који сам изабрала, и он није лак, а ја га радим најбоље што умем.
Радица Милетић, мастер математичар
